| |     latinica | english  
Насловна
Историја Србије

Важни датуми у српској историји

Стварање прве државе - VIII век
Независност - око 1166.
Стварање краљевства – 1217.
Пад под османску власт – 1459.
Први српски устанак против Турака – 15. фебруар 1804.
Први Устав - 15. фебруар 1835
Међународно признање - 1878
Стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – 1918.
Стварање Социјалистичке Југославије – 1943.
Распад Југославије - 1991-1995.
Распад државне заједнице Србије и Црне Горе – 05. јун 2006.

 

Историја Србије

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данашње Републике Србије, датирају из времена последњег глацијала, око 40.000. године пре н.е. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца.

Крајем леденог доба, током холоцена, створиће се једна комплексна праисторијска култура, култура Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе и усавршена израда алата и оружја.

Доласком топлије климе, доводи до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачка култура, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума пре н.е.

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча — Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо.

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године пре н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. п. н. е., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта.

За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. и 100. п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска,[54] који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

 

Стари Век

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем 3. века пре н. е. Током илирско-римских и македонско-римских ратова, Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор ка Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија. На овом простору су биле стално стациониране две римске-легије IV Flavia (у Сингидунуму, данашњем Београду) и VII Claudia (у Виминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву).

Упади варварских племена из средње Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине, довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника, Диоклецијан увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378. године, након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар Теодосије I је 395. године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северозападни део Србије) припали Западном римском царству.

 

Средњи век

Средином 5. века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу, која пропада након његове смрти 453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим десетлећима 6. века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а 582. године заузимају и сам Сирмијум.

Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а две године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.

Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија на власт 610. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена, који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде Цариграда 626. године, на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби. Према речима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима између река Цетине и Врбаса на западу, Бојане, Ибра и Мораве на истоку, Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу. Он такође наводи да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу. У периоду од 629. до 632. године било је насељавање Срба на Балкан. Пола века касније, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Прабугари, који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари.

Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао крајем 8. века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини 9. века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених каном Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу. Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство, а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873. године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму. После његове смрти 891. године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923). Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923. године Захарију, који га је збацио са власти. Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Константинопољ као ратни трофеји. Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требало да буде постављен за новог кнеза. Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и потчине се новом кнезу. Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској. Након Симеонове смрти 927. године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник. Средином 10. века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари.

Неколико десетлећа касније 971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије. Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976. године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило. После продора у Грчку, до Коринта и Пелопонеза, он, око 998. године, покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989. године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина. Почетком 11. века, Византија предвођена царем Василијем II почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014. године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти.

Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо, као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040. године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041. године угушен. Три десетлећа касније, 1072. године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају дукљанског принца Константина Бодина. Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 1083—1112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091. године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Угарске Беле II, а његов син Белош краљевски палатин. Мађари ће током целог 12. века ратовати са Византијом, прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као угарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд, а касније и Ниш, али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења.

Ствара се седам посебних племенских области:

- Рашка/Расциа (данашња Западна Србија и северна Црна Гора),
- Босна (која се није разликовала од Рашке до XII века),
- Захумље (западна Херцеговина),
- Травунија (источна Херцеговина),
- Паганија (средња Далмација)
- Дукља-Зета (претходница данашње Црне Горе)

 

Раздобље династије Немањић

Против великог жупана Тихомира ће се, 1166. или 1168. године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара. Немања ће током наредна три десетлећа водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретљанску област, Захумље, Травунију, Приморје, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан, који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204. године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епархије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.

Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела експлоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276. године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282. године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара. Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Северне Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч. Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је угарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299. године закључује мир са Византијом, према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Почетак 14. века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског споразума, којим је Драгутин 1282. године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314. године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316. године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево. После његове смрти 1321. године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује. Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти отцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330. године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ. Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. године достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „цара Срба и Грка”.

 

Раздобље после династије Немањић

Османски Турци су поразили српско племство 1389. године у бици на Косову пољу. Стефан Лазаревић као османски вазал је предводио српске помоћне одреде у бици код Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота 1402. године чиме Србија постаје деспотовина. У време његове владавине у Србији се развија Ресавска школа средњовековне књижевности. Турци су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године, за време владавине познатог османског султана Мехмеда II. Срби су на подручју данашње Војводине присутни од средњег века под влашћу Угарске. У 15. и 16. веку су на подручју Срема, Баната и Бачке поседе имали српски деспоти. У 16. веку су Срби на подручју данашње Војводине формирали две краткотрајне државне творевине, првом од њих је владао самозвани цар Јован Ненад, а другом војвода Радослав Челник.

 

Османска владавина (XIV-XIX)

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. У састав Османског царства су почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Срби у Банату су 1594. године подигли велики устанак против османске власти, који се завршио поразом. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. године проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

 

Модерна Србија

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико десетлећа. Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, је умакао Сечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804. године организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда”. Буна је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака из ханова и села у утврђене градове. Да би смирио ситуацију у Београдском пашалуку, турски султан је јула 1804. године послао босанског везира Бећир-пашу. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио ликвидацију дахија, које је Миленко Стојковић у ноћи између 5. и 6. августа, по Карађорђевом наређењу и уз сагласност Бећир-паше, погубио на острву Ада Кале.

Међутим, ово није смирило ситуацију у пашалуку. Султан је 1805. године послао у Београд за везира Хафис-пашу, ког су устаници дочекали на Иванковцу и нанели му тежак пораз. Овим је буна против дахија прерасла у устанак против турске власти и српску националну револуцију. Следеће године устаници су поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош. Устаници су покушали да успоставе мир са Османским царством. Преговоре са Портом у име српске стране је водио трговац Петар Ичко и успео од ње да издејствује Ичков мир. Најважније одредбе Ичковог мира су биле да се из Србије протерају јаничари и да Срби обављају јавне службе и чувају границу. Мир није остварен јер су Срби наставили рат када је на њихову страну у рат ушла Русија. Следеће године (1807), Срби су заузели београдску тврђаву, а удружена српско-руска војска је однела победе код Штубика и Малајнице. У наредним годинама устаници су ратовали ради ослобођења српског народа изван Београдског пашалука. Без већих окршаја је прошла 1808. година, а за следећу годину Карађорђе је планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владике Петра I и одатле да се упути у ослобађање Старе Србије. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници поражени у бици на Чегру. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).

Поход Наполеона на Русију је принудио јединог савезника Срба да оконча рат са Турском. Русија је 1812. године склопила са Османским царством Букурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великим везиром Хуршид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена да краја октобра 1813. године. Карађорђе је напустио Србију са већим бројем устаничких старешина, а велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије.

Устаничке старешине које нису избегле почеле су да се договарају како да зауставе турски зулум. У Такову 23. априла 1815. године је одржан традиционални сабор. Окупљени прваци су одлучили да подигну устанак, па су понудили предводништво Милошу Обреновићу, што је он прихватио, али након извесног колебања. Други српски устанак је подигнут и вођен против турске власти. Устаници су водили борбу само против војске београдског везира. Најважније битке су биле код Чачка, Палежа, Пожаревца, на Љубићу и Дубљу.

Када су против побуњених Срба пошле још и две султанове војске из Босне и Румелије, Милош Обреновић је започео преговоре, уверен да не може пружити отпор на три стране. На Дрини је започео преговоре са босанским везиром Хуршид-пашом, а наставио је румелијским везиром Марашли Али-пашом. Са Марашлијом је склопио усмени споразум којима је Србима у београдском пашалуку осигурао полуаутономни положај. Према постигнутом договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убирају приходе по законима и да у Београду заседа Народна канцеларија састављена од српских кнезова. Тако је окончан Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције. Милош Обреновић се одмах по завршетку Другог српског устанка одрекао титуле вожда, а прихватио је титулу кнеза.

Овај период карактерише смењивање две династије које воде порекло од Карађорђа Петровића, вође Првог српског устанка, и Милоша Обреновића, вође Другог српског устанка. Даљи развој Србије карактеришу генерални успон економије, културе и уметности, пре свега захваљујући мудрој државној политици слања младих људи на школовање у европске престолнице. Сви они назад доносе нови дух и нови систем вредности. Једна од спољних манифестација трансформације кроз коју пролази бивша турска провинција је проглашење Краљевине Србије 1882. године.

У другој половини XIX века Србија је део система европских држава и формирају се прве политичке партије дајући на тај начин нови подстрек политичком животу Србије. Државни удар 1903. који ће на престо као краља Петра I довести Карађођевог унука отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело Џона Стјуарта Мила "О слободи" и пружио својој земљи демократски устав. Започео је период парламентарне владе и политичке слободе који ће бити прекинут избијањем ослободилачких ратова. Балкански ратови 1912-1913. окончали су турску власт на Балкану.

Атентан на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као изговор Аустрији да нападне Србију, означавајући почетак Првог светског рата. Српска војска је храбро бранила земљу и однела неколико великих победа, али је на крају надјачана здруженим снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске и била је приморана да се повуче са територије Србије марширајући преко планина Албаније до Јадранског мора. Након опоравка на Крфу, српска војска се вратила у борбу на Солунском фронту, заједно са другим снагама земаља Атанте које су укључивале Француску, Енглеску, Русија, Италију и САД. У Првом светском рату Србиј јa поднела 1,264 000 жртава - 28% укупног становништва и 58% мушке популације, губитак од кога се никада није потпуно опоравила. Ова огромна жртва је допринос који је Србија дала победи савезничких снага и преображају Европе и света након Првог светског рата.

 

Србија као део Југославије (1918-1991)

Србија је била део Југославије од 1918. до 1991. Ово се може поделити нa следеће периоде:

1918-1941 - Краљевина Југославија
1941-1945 - Други светски рат
1945-1991 - СФРЈ
1991-1995 - Распад СФРЈ

Краљевина Југославија(1918-1941)

Након краја Првог светског рата и пада Аустроугарске и Отоманског царства, стекли су се услови за проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у децембру 1918. Идеја југословенства, која је дала име новој држави, дуго је гајена у интелектуалним круговима трију народа, али међународна констелација политичких снага и интереса до тада није дозволила њену реализацију. Међутим, после рата, интелектуални идеалисти су уступили место политичарима и најутицајнији хрватски политичари су од самог почетка били против стварања нове државе.

Хрватска сељачка странка (ХСС) предвођена Стјепаном Радићем, а затим Влатком Мачеком, полако је расла и постала велика странка која се бори за хрватске националне интересе. По мишљењу њених вођа, југословенска држава није нудила задовољавајуће решење за хрватско национално питање. Одабрали су да воде своју политичку борбу кроз систематску опструкцију државних институција и стварање политичких коалиција у циљу поткопавања државног јединства, изнуђујући ан овај начин одређене уступке. Свако политичко и економско питање коришћено је као изговор за покретање тзв. "нерешеног хрватског питања".

У настојању да се суочи са овим изаовима и спречи даље слабљење земље, краљ Александар I је 1929. забранио националне политичке партије, преузео извршну власт и назвао земљу Југославија. Надао се да ослаби сепаратистичке тенденције и ублажи националистичке страсти. Међутим, дошло је до промене односа снага у међународним односима: У Немачкој и Италији на власт су дошли Нацисти и Фашисти, а Стаљин је постао апсолутистички владар Совјестског Савеза. Ни једна од ове три силе није подржавала Александрову политику. У ствари, прве две државе су желеле ревизију међународних споразума склопљених након Првог светског рата, док су Совјети били решени да поврате своје позиције у Европи и воде активнију спољну политику. Југославија је представљала препреку овим плановима, а Краљ Александар I је био стуб југословенске политике.

Током званичне посете Француској 1934., краљ је убијен у атентату у Марсеју од старне припадника ВМРО, екстремне националистичке бугарске организације која је имала планове да анектира територије дуж источне и јужне југословенске границе, уз помоћ Усташа, хрватске фрашистичке сепаратистичке организације. Међународна политичка сцена касних тридесетих обележена је растућом нетрпељивошћу водећих личности, агресивним ставом тоталитарних режима и извесношћу да поредак успостављен након Првпог светског рата губи своје упориште а његови заговорници губе снагу. Подржаван од стране и под притиском фашистичке Италије и нацистичке Немачке, хрватски вођа Влатко Мачек успели су да 1939. изнуде стварање Хрватске бановине (административне провинције). У споразуму је стајало да ће Хрватска остати део Југославије, али је она ужурбано градила независни политички идентитет у међународним односима.

Други светски рат и последице(1941-1945)

Почетком четрдесетих, Југославија се нашла у непријатељском окружењу. Са изузетком Грчке, све остале суседне земље су потписале пактове или са Италијом или са Немачком. Хитлер је вршио снажан притисак на Југославију да се прикључи Силама осовине. Влада је чак била спремна да са њим постигне компромис, али расположење у земљи је било потпуно другачије. Јавне демонстрациеј против нацизма изазвале су бруталну реакцију. Немачка авиација је бомбардовала Београд и друге веће градове у априлу 1941. Силе осовине су окупирале и распарчале Југославију. Западни делови земље, заједно са Босном и Херцеговином, претворени су у нацистичку марионетску државу под називом Независна држава Хрватска (НДХ) којом су управљале усташе. Србију су окупирале немачке трупе, северне области су анектиране од стране Мађарске, а источне и јужне од стране Бугарске. Косово и Метохија су анектирани од стране Албаније коју је подржавала фашистичка Италија. И Црна Гора је изгубила део територије у корист Албаније и окупирале су je италијанске трупе. Словенија je подељена између Немачке и Италије кoja je такође заузела и острва у Јадрану.

Водећи се немачким примером, Независна држава Хрватска је успоставила концентрационе логоре и починила страшан геноцид убијајући 750 хиљада Срба, Јевреја и Рома. Овај холокауст представљао је историјску и политичку позадину грађанског рата који ће избити педесет година касније у Хрватској и Босни и Херцеговини и који ће пратити распад Југославије 1991-1992.

Немилосрдни став немачких окупационих снага и геноцидна политика хрватског усташког режима произвели су снажан српски отпор. Срби су устали против хрватске геноцидне владе и нацистичког распарчавања Југославије. Многи су се придружили партизанским снагама (народно-ослободилачка војска предвођена Јосипом Брозом Титом) у ослободилачком рату и тако помогли победи Савезника. До краја 1944. уз помоћ Црвене армије, Партизани су ослободили Србију и до маја 1945. преосталу југословенску територију, срећући се са савезничким снагама у Мађарској, Италији и Аустрији. Србија и Југославија су биле међу земљама које су имале највеће губитке у рату: 1.700.000 (10.8% становништва) људи је убијено, а национална штета је процењена на 9.1 милијарди долара према ценама из тог времена.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1945-1991)

Док је рат још буктаo, 1943., проглашена је револуционарна промена друштвеног и државног система са укидањем монархије у корист републике. Јосип Броз Тито је постао први председник нове - социјалистичке - Југославије. Некада претежно пољупривредна земља, Југославија је трансформисана у индустријску земљу средњег ранга и добила је репутацију у међународној политици подржавањем процеса деколонизације и преузимањем водеће улоге у Покрету несврстаних. Социјалистичка Југославија је установљена као федеративна држава састављена од шест република: Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија и Црна Гора, и две аутономне покрајине- Војводина и Косово и Метохија. Две аутономне покрајине су у исто време биле интегрални део Србије. Због такве административне поделе и услед историјских разлога Срби - најбројнији од југословенских народа - живели су у свих шест република и обе аутономне покрајине. Тренд обезбеђивања већих овлашћења за републике на рачун федеративних овлашћења постао је посебно интензиван после усвајања Устава 1974. који је подстицао експанзију хрватског, словеначког, муслиманског и албанског национализма и сецесионизма.

Распад СФРЈ (1991-1995)

Између 1991. и 1992., Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина су се насилно одвојиле од Југославије, док је Македонија то учинила мирним путем. Распад Југославије су подржале међународне силе које су признале право самоопредељења свим народима сем Србима који су у већини желели да и даље живе у Југославији. Сецесионистичке републике су убрзо добиле признање међународне заједнице у јасној супротности са принципом неповредивости међународно признатих граница суверених држава и без испуњења критеријума за међународно признање. Србија и Црна Гора су одабрале да остану у федерацији и на заједничкој седници скупштина Југославије, Србије и Црне Горе одржаној 27. априла 1992. у Београду усвојен је Устав СР Југославије, на тај начин потврђујући континуитет државе првобитно основане 01. децембра 1918.

 

Распад државне заједнице Србија и Црна Гора (2006)

У фебруару 2003., Република Србија и Република Црна Гора су усвојиле нову Уставну повељу која је трансформисала СР Југославију у државну заједницу Србија и Црна Гора. Повеља је обема републикама дала право да за три године одрже референдум и одлуче да ли желе да остану у државној заједници. Република Црна Гора је искористила ово право у мају 2006. и на јавном референдуму одлучила да напусти државну заједницу и прогласи независност. 05. јуна 2006. Народна скупштина Републике Србије усвојила је одлуку да је Република Србија држава и законски наследник државне заједнице Србија и Црна Гора. Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава (као наследница Србије и Црне Горе). Дана 8. новембра 2006. године проглашен је у Народној скупштини Републике Србије, после извршеног успешног референдума, Устав Републике Србије.


Верзија за штампу
О Србији
Основне информације о Србији
Државна обележја и химна Републике Србије
Главни град - Београд
Устав Републике Србије
Историја Србије